MISIJA VENEZUELA

Jozef

Jedan dan nismo imali ništa, ama baš ništa za jesti.Zazvao sam Boga u pomoć: daj Bože da preživimo.

Trinaestogodišnji Jozef pokazuje mi svoje patike:

„To je sve što imam od obuće. Lani sam ove patike dobio u Zdencu. Prilično  sam ih  poderao iako ih jako pazim. Mama me stalno  upozorava da ne smijem igrati niti previše hodati da mi duže traju.

Tata je otišao u Ekvador. Zadnji put bili smo u kontaktu, prije 5 mjeseci. Rekao sam mu da mi treba odjeće. Odgovorio je da on radi. Nikad ništa nam ne pošalje.

Jedan dan nismo imali ništa, ama baš ništa za jesti.

Zazvao sam Boga u pomoć: daj Bože da preživimo.

Poslije podne mama je donijela vrećicu sa hranom.

Strepim za mamu. Radi u policiji, od 4 popodne do 3 iza ponoći. Vraća se sama kući i jako je opasno.“

Jozef razmišlja kao glava kuće. Strepnja, odgovornost, briga za majku, kako preživjeti, i kako ne ići, gol i bos.

To su misli i osjećaji tinejdžera u Venezueli.

s.Ljilja Lončar

Misionarka Milosrđa

{lang hr}Kako bi vam omogućili bolje korisničko iskustvo, ova stranica pohranjuje kolačiće (cookies). Nastavkom pregledavanja stranice slažete se sa korištenjem kolačića.{/lang}{lang en}This site uses cookies. By continuing to browse the site you are agreeing to our use of cookies.{/lang}{lang es}Este sitio utiliza cookies. Al continuar navegar por el sitio, usted acepta el uso de cookies.{/lang}